Ove nedelje, šef NASA-e Džared Ajzakman najavio je da će američka agencija započeti rad na prvoj međuplanetarnoj letelici sa nuklearnim pogonom, uoči planiranog lansiranja ka Marsu 2028. godine. Misija, poznata kao Space Reactor-1 (SR-1) Freedom, ima ambiciju da daleko prevaziđe samo dolazak do Marsa, predstavljajući kulminaciju više od 60 godina eksperimenata u oblasti nuklearnog pogona i potencijalno menjajući paradigmu međuplanetarnih putovanja.
Letelica će koristiti sistem nuklearnog električnog pogona, za koji NASA tvrdi da pruža izvanredne mogućnosti za efikasan transport mase u dubokom svemiru. Ovaj tip pogona se razlikuje od ranijih misija koje su koristile nuklearnu energiju na drugačiji način, kao što su radioizotopni termoelektrični generatori (RTG), koji su i dalje u upotrebi.
Ideja o svemirskim letelicama na nuklearni pogon nije nova. Koncepti poput Projekta Orion iz 1950-ih, koji je predviđao pogon uz pomoć nuklearnih eksplozija, i britanski Projekat „Dedalus“ iz 1970-ih, koji je predlagao korišćenje nuklearne fuzije, ukazuju na dugotrajne ambicije istraživanja svemira. NASA-ina SR-1 Freedom koristiće nuklearni fisijski reaktor, što je umanjena verzija reaktora koji napajaju pojedine gradove, za proizvodnju električne energije potrebne za jonski motor.
RTG uređaji, koje NASA koristi decenijama, funkcionišu tako što koriste toplotu nastalu radioaktivnim raspadom plutonijuma-238. Ovi generatori omogućavaju dugotrajno napajanje letelica, kao što je slučaj sa sondama „Vojadžer“. Međutim, razlika između RTG sistema i novog nuklearnog električnog pogona je značajna. Dok RTG proizvodi energiju iz raspadanja, nuklearni električni pogon zahteva fisijski reaktor koji generiše veću količinu energije potrebnu za jonski motor.
Nuklearni električni pogon funkcioniše tako što jonizuje atome gasovitog goriva, kao što su ksenon ili kripton, a zatim ih ubrzava kroz mlaznicu. Ovaj sistem može proizvesti znatno veći potisak u poređenju sa solarnim panelima, omogućavajući letelicama da rade u udaljenim delovima Sunčevog sistema. Ovo je posebno važno jer solarni paneli gube efikasnost kako se udaljavamo od Sunca.
Jedan od ključnih izazova koji se postavlja kod korišćenja nuklearne tehnologije u svemiru je bezbednost. Godine 1997. lansiranje misije „Kasini-Hajgens“ izazvalo je kontroverze jer je nosila više RTG-a sa plutonijumom. Iako je postojala zabrinutost od nesreće, misija je uspešno sprovedena. Radioaktivni materijal se pakuje u izuzetno izdržljive zaštitne slojeve kako bi se rizik sveo na minimum. Međutim, nuklearna fisija proizvodi radioaktivni otpad, što otvara pitanja o potencijalnim opasnostima u budućnosti, posebno u slučajevima sudara na mestima kao što su Mars ili mesec Evropa, gde bi moglo postojati život.
NASA nije prvi put u potrazi za rešenjima na bazi nuklearne energije. Prva uspešna misija, SNAP-10A, lansirana je 1965. godine, ali je reaktor radio samo 43 dana pre nego što je došlo do kvara. Tokom poslednjih 60 godina bilo je više pokušaja razvoja ove tehnologije, a najnoviji projekat, DRACO, otkazan je zbog tehničkih i regulatornih problema.
S obzirom na trenutni razvoj događaja, NASA ponovo pokazuje interesovanje za nuklearni električni pogon, koji može biti ključan za buduće misije ka Marsu i dalje. Iako je planirano lansiranje do 2028. godine, ostaje neizvesno da li će misija uspeti, a ako uspe, ova tehnologija bi mogla doneti revoluciju u svemirskim putovanjima i omogućiti ljudima da istražuju daleke delove Sunčevog sistema.
