Izjava predsednika Socijalističke partije Srbije Ivice Dačića da bi “država i partija” trebalo da iskoriste to što je nedavno prebrodio bolest i preživeo, izazvala je različite reakcije stručnjaka iz oblasti psihologije, neuropsihijatrije i sociologije. Za sagovornike Danasa, ova izjava predstavlja mazohizam i vapaj za opstankom na političkoj i društvenoj sceni, usled pritisaka koje Dačić doživljava kako unutar svoje stranke, tako i od predsednika države Aleksandra Vučića.
Dačić, koji je u nedavnom intervjuu izjavio da ne vidi razlog za ostavku, posebno nakon ubistva na Senjaku, istakao je da nema nikakve veze sa tim zločinom. On je naglasio da je na mesto ministra došao zahvaljujući glasovima građana i da će ostati na čelu nekog ministarstva ukoliko mu to zdravstveno stanje dozvoli. U svetlu predstojećih izbora unutar SPS, Dačić je naglasio da održavanje stranačkog kongresa zavisi od datuma izbora.
Njegov stranački rival, potpredsednik Glavnog odbora Branko Ružić, podržava studentske proteste i izražava negodovanje zbog načina na koji Dačić vodi stranku. Dačić je rekao da je spreman da učestvuje u stranačkim izborima, ukoliko socijalisti žele da ostane predsednik.
Ističući da je preživeo tešku bolest, Dačić je podelio osećaj da je započeo novi život i da mora postojati razlog zašto nije umro, pozivajući državu i partiju da to iskoriste. Njegova izjava izazvala je kritike i sumnje kod stručnjaka.
Žarko Korać, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, komentariše Dačićeve reči kao nejasne, naglašavajući da je neprimereno što od preživljavanja bolesti pravi politički hepening. On smatra da bi, umesto toga, Dačić trebao da se zahvali lekarima koji su mu spasili život i da shvati da postoji život izvan politike.
Sanda Rašković Ivić, univerzitetska profesorka u penziji, ističe da se Dačićeve misli, nakon pobede nad bolešću, prebacuju u mazohizam. Ona smatra da je njegova izjava o višoj sili koja ga je sačuvala i potrebi da država i partija to iskoriste, zapravo vapaj za zadržavanje na čelu partije, dok bi Vučić mogao da ga iskoristi kao kandidata režimske koalicije.
Sociolog Ivan Živkov naglašava da za ljude poput Dačića smrt nije fizička, već gubitak društvene moći. On dodaje da je Dačić kao politički funkcioner od mladosti, i da stoga ne iznenađuje što oseća značaj svog života samo uz visoki društveni položaj. Živkov smatra da Dačićeva izjava predstavlja perverziju tog osećaja i pokušaj da izostanak smrti predstavi kao dokaz njegovog “rođenja za vladara”.
Stručnjaci takođe ukazuju na Dačićevu sposobnost prepoznavanja društvenih trendova, uključujući masovnu pseudoreligioznost i praznoverje, što bi mogao iskoristiti kako bi ostao na vlasti. Živkov zaključuje da će Dačić, ukoliko prepozna talas koji može koristiti za političku korist, iskoristiti makijavelizam, što će ponovo pobediti socijalizam u njemu.
Ova situacija i reakcije na Dačićeve izjave ukazuju na složene političke igre u Srbiji, gde se lični i politički interesi često prepliću. Dok se približavaju izbori unutar SPS, pitanje opstanka Ivice Dačića na političkoj sceni ostaje otvoreno, a njegovo zdravlje i politička strategija će biti ključni faktori u narednim mesecima.
