Verujem da globalno postoji tendenciozno potiskivanje ili zaboravljanje radničke istorije, odnosno istorije radničkog pokreta. U trenucima kada ne poznajemo istoriju borbe za sopstvena prava, osećamo da stalno moramo da počnemo iznova, što je izuzetno teško, kaže Jelena Riznić, sociološkinja i doktorantkinja Filozofskog fakulteta u Beogradu, u razgovoru za Danas.
U intervjuu, Riznić se osvrće na prava radnica i radnika u Srbiji, studentske pobune, delovanje opozicionih stranaka, prirodu aktuelnog režima, problem nacionalizma, kao i na sopstvene javne istupe koji su izazvali veliku pažnju javnosti.
Kada govorimo o aktuelnoj situaciji u Srbiji, koja se često opisuje kao diktatorska, postavlja se pitanje kako pravilno govoriti o pravima radnika i ukazivati na probleme. Riznić naglašava važnost bavljenja istorijom radničkih i progresivnih pokreta, ističući da su problemi sa kojima se danas suočavamo slični onima pre više od sto godina. Pominje primere iz prošlosti, poput Roze Luksemburg i Dimitrija Tucovića, koji su se protivili militarizaciji i ratu, naglašavajući da su naši neprijatelji političari koji podstiču sukobe, a ne marginalizovane grupe.
Govoreći o trenutnoj situaciji, Riznić ističe da je došlo do erozije radničkih prava i propadanja radničke klase, kao i da je trenutna vlast doprinela prodaji prirodnih resursa i ljudskog kapitala, dok se istovremeno uspostavlja klijentelizam. Ona naglašava da je njena majka, tekstilna radnica, živela u teškim uslovima, radeći za minimalnu platu i suočavajući se sa pretnjama i maltretiranjem.
Riznić komentariše i stavove da će se prava žena i manjina rešavati tek nakon smene režima. Ona smatra da je važno prepoznati da odgovornost dolazi nakon promene vlasti. Ponekad se suočava sa pitanjem institucija koje ne funkcionišu, ukazujući na to da one ne mogu da zakažu ako ne postoje. Veruje da je potrebno izaći iz trenutnog prepolitičkog stanja kako bi se započela borba za institucije i prava.
Na pitanje o opoziciji i njihovim istraživanjima koja sugerišu da građani žele glasati za njih, Riznić izražava sumnju u metodologiju takvih istraživanja. Ističe da opozicioni lideri koriste manipulaciju podacima i da je važno da se politička odgovornost zasniva na iskrenosti. Takođe, komentariše da su studenti uspešno formirali zajednički front u borbi protiv tiranije, a da su njihovi stavovi jasno izraženi.
Riznić se osvrće i na argumente da bi trebalo staviti ideologiju sa strane u borbi protiv režima. Ona naglašava da postoje crvene linije koje ne bi trebalo prelaziti, ali i da su studenti pronašli zajednički imenitelj u borbi protiv tiranije, što je ključno u trenutku kada se postavlja pitanje moći.
Na kraju, Riznić se osvrće na svoje iskustvo kao aktivistkinje i javne ličnosti, priznajući da je reakcija režima na njen aktivizam pokazala strah od gubitka vlasti. Ističe da je važno da se zajednica podržava i da se stvara otpor prema represiji.
Kada je reč o predstojećim izborima, poziva sve da razmisle o načinu na koji će se boriti za svoju izbornu volju, naglašavajući važnost samoodbrane u ovoj borbi. Ova situacija u Srbiji zahteva aktivnu participaciju građana, kako bi se obezbedila budućnost koja će biti bolja za sve.
