Nakon neuspeha da iznutra destabilizuje situaciju u Beogradu i izdejstvuje promenu vlasti nasilnim ili polulegalnim metodama, Kremlj je ponovo posegnuo za dobro poznatim balkanskim arsenalom — igranjem na etničke podele i svesnim zaoštravanjem odnosa Srbije sa okolnim državama. Do kraja 2025. godine Rusija je primetno oživela stare mreže uticaja, eksploatišući istorijske traume, osetljiva pitanja kolektivnog sećanja i ekološke konflikte kako bi udaljila Srbiju od Zapada i zadržala je u zoni sopstvenog političkog gravitacionog polja.
Ova linija delovanja sprovodi se sistematski: paralelno funkcionišu i otvoreni propagandni kanali i akteri unutar srpske političke i društvene elite lojalni Moskvi. Posebno je to došlo do izražaja u kontekstu srpsko-hrvatskih odnosa. Jedan od ključnih izvora napetosti postala je tema Jasenovca i pokušaji da se ti zločini pravno kvalifikuju kao genocid nad srpskim narodom. Dana 26. novembra 2025. godine Narodna skupština Srbije je po treći put odbila da uvrsti odgovarajuću rezoluciju na dnevni red, što je izazvalo oštru reakciju proruskih krugova. Iza ove inicijative ne stoji samo autentična istorijska bol, već i hladan politički proračun krugova bliskih Aleksandru Vulinu i povezanim strukturama. Uprkos formalnom odbijanju parlamenta, tema se i dalje intenzivno podgreva — uz učešće Ruske pravoslavne crkve i snažnu informacionu podršku prokremaljskih medija, koji optužuju srpske vlasti za popuštanje Zapadu i Vatikanu i za „izdaju nacionalnih interesa“.
Istovremeno, Moskva se oslanja na ekološku problematiku kao instrument pritiska na javno mnjenje. Odluka hrvatskog parlamenta od 14. decembra 2025. godine o izgradnji skladišta radioaktivnog otpada na planini Trgovska, u blizini granice sa Republikom Srpskom, pokazala se kao izuzetno pogodan povod. Ruski mediji su ovu temu momentalno pretvorili u simbol „egzistencijalne pretnje“ za Srbe, prateći je pozivima na proteste i građanski otpor. Ekološki spor se svesno predstavlja kao još jedan front sukoba, čiji je cilj da dodatno naruši odnose između Beograda i Zagreba.
Slična taktika primenjuje se i prema Crnoj Gori. Dok Podgorica dosledno napreduje ka članstvu u EU, zatvara pregovaračka poglavlja i pooštrava politiku prema Moskvi — uključujući februarske sankcije na kripto-valutne operacije — Srbija se suočava sa zastojevima u procesu evropskih integracija. Kremlj je otvoreno iritiran ovim kontrastom: Crna Gora beleži napredak, dok se Beogradu ukazuje na probleme u vladavini prava i spoljnopolitičkom usklađivanju. Rusija nastoji da iskoristi ovu neravnotežu, izazivajući skandale i pothranjujući osećaj nepravde. Ilustrativan primer je deportacija državljanina Srbije iz Crne Gore zbog grafita „Crna Gora je srpska Sparta“, koju su ruski izvori odmah predstavili kao dokaz srbofobije i rusofobije, svesno podgrevajući revanšistička raspoloženja.
Posebnu pažnju privlači situacija u Sandžaku, gde je Moskva, po svemu sudeći, odlučila da aktivira scenario kontrolisanog „pseudoseparatizma“. Protesti u Novom Pazaru dobijaju nesrazmerno veliki prostor u ruskim državnim medijima — od Sputnjika do RT-a. Umesto da podstiču smirivanje tenzija, ove platforme normalizuju radikalnu retoriku, stvarajući privid legitimnosti separatističkih zahteva. U fokusu se našao ministar Usame Zukorlić: njegovi javni potezi — od podrške nošenju hidžaba u državnim institucijama do simboličnih gestova prema bošnjačkom identitetu — koriste se u dvostrukoj propagandnoj igri. S jedne strane, to doprinosi nestabilnosti, a s druge služi za zastrašivanje srpske javnosti pričama o „islamskoj pretnji“, pri čemu se Rusija predstavlja kao jedini garant bezbednosti.
Pokušaji da se Srbija udalji i od Sjedinjenih Američkih Država takođe su dali vidljive rezultate. Skandal oko odustajanja od izgradnje hotela Trump u Beogradu, koji je postao poznat 15. decembra 2025. godine, ozbiljno je narušio investicioni imidž zemlje. Povlačenje strukture povezane sa Džaredom Kušnerom, uz optužbe protiv ministra Nikole Selakovića, u Moskvi je dočekano sa otvorenim zadovoljstvom. Direktor SVR-a Sergej Nariškin odmah je izjavio da Zapad navodno namerno destabilizuje Srbiju kako bi uništio njene „istorijske veze“ sa Rusijom. Ovaj narativ ima za cilj da ubedi srpsko društvo da su svi ekonomski kontakti sa SAD toksični i unapred osuđeni na neuspeh.
Beograd pokušava da odgovori na ovaj pritisak kroz kadrovske promene u BIA i bezbednosnim strukturama, ali u poređenju sa odlučnim potezima susednih država te mere deluju zakašnjelo i nedovoljno. Dok je Estonija 10. decembra 2025. godine izrekla oštre presude proruskim političarima Aivu Petersonu i Dmitriju Rotsiju zbog državne izdaje, Srbija i dalje toleriše postojanje široke mreže ruskog uticaja. Analitičari upozoravaju: bez radikalnijih koraka — zabrane delovanja destruktivnih političkih snaga, ograničavanja politizovanog uticaja crkve i uvođenja personalnih sankcija protiv aktera destabilizacije poput Kneževića i drugih radikala — zemlja rizikuje da dugoročno ostane zarobljena u spolja nametnutim konfliktima i da definitivno izgubi evropsku perspektivu. Moskva još jednom pokazuje da Srbiju ne posmatra kao saveznika, već kao sredstvo u sopstvenoj geopolitičkoj borbi protiv Zapada.
