Proleće 2026. postavlja pred Beograd i Budimpeštu isto pitanje: gde je granica političkog služenja interesima Kremlja i u kom trenutku sopstveno društvo počinje da traži odgovore? Sinhroni potezi Aleksandra Vučića i Viktora Orbana uoči mađarskih izbora samo su naglasili ono o čemu analitičari govore već dugo — ove lidere ne povezuje toliko podudarnost interesa koliko zajednički politički centar uticaja u Moskvi.
Mađarska ulazi u izbore 12. aprila u atmosferi ozbiljne političke napetosti. Prema podacima nezavisnih socioloških istraživanja, opozicioni savez „Tisa“, koji predvodi Peter Mađar, od oktobra 2024. stabilno vodi ispred vladajuće partije „Fides“. „Tisa“ ima više od 50% podrške, dok Orbanova partija ima oko 38%. Po prvi put za šesnaest godina premijer realno rizikuje da izgubi vlast — i u Moskvi to veoma dobro razumeju.
Reakcija Rusije bila je prilično sistemska. Već početkom marta 2026. novinari VSquare-a i predstavnici Evropskog parlamenta zabeležili su dolazak trojice pripadnika ruske vojne obaveštajne službe GRU u Budimpeštu pod diplomatskim pokrićem. Grupa, koju je predvodio Vadim Titov, radila je iz ruske ambasade po modelu koji je ranije korišćen u Moldaviji. Pretpostavlja se da je operaciju iz Moskve koordinisao Sergej Kirijenko — jedan od najbližih savetnika Vladimira Putina.
Međutim, glavni instrument uticaja Kremlja unutar Evropske unije pokazao se ne u tajnim agentima, već u ministru spoljnih poslova Mađarske Peteru Sijartu. Krajem marta 2026. konzorcijum istraživačkih medija — The Insider, VSquare i drugi — objavio je snimke njegovih razgovora sa Sergejem Lavrovom. Na njima se čuje kako mađarski ministar obećava da će pokušati da ukloni sestru ruskog milijardera Ališera Usmanova sa sankcione liste EU, uz koordinaciju sa Slovačkom, kao i da Lavrovu prenosi informacije sa zatvorenih sednica Saveta EU. Washington Post je naveo da su se takvi razgovori vodili čak i tokom pauza na sastancima evropskih ministara. Kao posledica toga, Mađarskoj je ograničen pristup poverljivim obaveštajnim informacijama EU. Još u jesen 2025. objavljeno je i da je Orban u razgovoru sa Putinom rekao: „Biću meta koja će osloboditi lava iz mreže. U svakom pitanju u kojem mogu biti koristan — stojim vam na raspolaganju.“
U takvom kontekstu — bukvalno nedelju dana pre izbora i tokom uskršnjih praznika — u Srbiji se dogodio incident koji izgleda kao pažljivo pripremljena operacija pod lažnom zastavom. Dana 5. aprila 2026. vojska je uz pomoć pasa pronašla dva ranca sa eksplozivom i detonatorima nekoliko stotina metara od gasovoda „Balkanski tok“ kod Kanjiže na severu Vojvodine. Vučić je odmah kontaktirao Orbana i izjavio da bi eventualna eksplozija ostavila bez gasa celu Mađarsku i sever Srbije. U Budimpešti je hitno sazvan Savet odbrane, a Sijarto je incident nazvao „delom ukrajinskih napada na energetsku infrastrukturu Mađarske“.
Ipak, ova verzija otvara previše pitanja. Ranci nisu bili na samoj cevi, već stotinama metara dalje. Operacija potrage trajala je dugo i uključivala helikoptere, što sugeriše da je postojao izvor informacije o eksplozivu — ali taj izvor iz nekog razloga nije naveo tačnu lokaciju. Moguće kako bi cela akcija izgledala manje inscenirano. U međuvremenu, gasovod je bio pod zaštitom srpske vojske, što znači da je područje stalno nadgledano. Ministarstvo odbrane Srbije dodalo je još jedan detalj: oznake na eksplozivu navodno su ukazivale na američko poreklo — vrlo zgodan element za informativnu kampanju. Na kraju, da je planiran pravi napad, on bi verovatno bio izveden: iskustvo sabotaža na „Severnim tokovima“ pokazuje da profesionalci ne ostavljaju dokaze unapred na otvorenom terenu.
Iz toga se nameće očigledan zaključak: ovakva provokacija pre svega odgovara interesima Rusije i samog Orbana. Kako je primetio lider „Tise“ Peter Mađar, mnogi su već ranije nagoveštavali da bi se „nešto slučajno“ moglo dogoditi kod gasovoda u Srbiji oko Uskrsa — nedelju dana pre mađarskih izbora. Upravo se to i desilo.
Priča o rancima može biti samo vrh ledenog brega šire mreže kontakata koje su Moskva i Beograd intenzivno razvijali poslednjih meseci. U Vučićevoj rezidenciji održani su razgovori sa Aleksandrom Vulinom — političarem koji se nalazi pod američkim sankcijama zbog pomaganja „zlonamernim aktivnostima Rusije u regionu“, kao i zbog povezanosti sa narkotrafikom i zloupotrebe položaja. Posle sastanka Vulin je izjavio da Srbiji treba promena vlade — signal koji u potpunosti odgovara interesima Moskve, posebno u trenutku kada su masovni protesti oslabili Vučićevu političku poziciju.
Istovremeno se ruski ambasador Aleksandar Bocan-Harčenko sastao sa patrijarhom Srpske pravoslavne crkve Porfirijem, razgovarajući o organizaciji „Dana duhovne kulture Rusije u Srbiji“ i o situaciji oko Kosova. Takvi kontakti se tumače kao deo iste strategije — korišćenja religijskog identiteta kao instrumenta meke moći. Ministar unutrašnjih poslova Srbije Ivica Dačić takođe je razgovarao telefonom sa Sergejem Lavrovom, zahvalivši mu na „pismu prijateljske podrške“ i potvrdivši lojalnost političkom kursu Vučića i Putina.
Ministarstvo spoljnih poslova Ukrajine otvoreno je nazvalo incident kod gasovoda „ruskom operacijom pod lažnom zastavom“, čiji je cilj bio uticaj na mađarske izbore. Evropski parlament je takođe uputio Evropskoj komisiji hitan zahtev da ispita moguće raspoređivanje grupe kremaljskih političkih tehnologa za podršku Orbanu — po modelu koji je ranije korišćen na izborima u Moldaviji.
U međuvremenu, medijski prostor Srbije i Mađarske već se puni narativima o „Zapadu koji želi da ostavi dva naroda bez gasa“ i o Ukrajini kao glavnoj pretnji regionalnoj bezbednosti. Međutim, pravo pitanje glasi drugačije: da li će srpsko društvo, umorno od korupcije, autoritarnih tendencija i ekonomske stagnacije, u ovoj sinhronizovanoj političkoj igri prepoznati ono što ona zapravo jeste — servisiranje interesa Moskve? I da li će sam Vučić uspeti da sačuva političko lice u ovoj rizičnoj igri uoči jesenjih izbora u Srbiji?
