Advokatica Gordana Mihailović je upozorila na probleme vezane za proces evidentiranja bespravno izgrađenih nekretnina u Srbiji. U razgovoru sa novinarima, Mihailović je istakla da su meštani sela prijavili sve vrste objekata, uključujući pomoćne objekte, letnje dvorišne nadstrešnice i bunare pod krovom, što nije bilo neophodno. Ova situacija se dogodila usled više od dva miliona prijava koje su stigle za evidentiranje bespravno izgrađenih nekretnina.
Mihailović je naglasila da, prema Zakonu o posebnim uslovima za evidentiranje i upis prava svojine na nepokretnostima, čak i suvlasnici, kao što su naslednici ili bračni parovi, moraju odvojeno podnositi prijave za istu nekretninu, a sve uz ličnu kartu. Ovaj proces izaziva dodatnu komplikaciju i može dovesti do konfuzije.
Ona je takođe istakla da država, prema ovom zakonu, ne garantuje stabilnost i bezbednost bespravno izgrađenih objekata. „U slučaju da se neki stari objekti sruše, kao što se nedavno desilo u Beogradu, država je, po drugom zakonu, solidarno odgovorna sa vlasnikom za naknadu štete zbog nepostupanja građevinske inspekcije“, rekla je Mihailović.
Advokatica je naglasila razliku između evidencije i legalizacije. Dok evidencija može da se odnosi na samo upisivanje objekta u registar, legalizacija podrazumeva temeljnu proveru uslova pod kojima je objekat izgrađen, uključujući urbanističke, imovinsko-pravne, bezbednosne i druge tehničke kriterijume. U tom smislu, građevinska inspekcija ima obavezu da kontroliše stanje objekata i da naloži rušenje onih čija je stabilnost ugrožena.
Međutim, Mihailović smatra da građevinska inspekcija u Srbiji ne funkcioniše efikasno. „Građevinski inspektori ne rade samo na osnovu prijave, već su dužni da obilaze teren i, ako vide da je objekat upitan, da po službenoj dužnosti pokrenu njegovo rušenje. Nažalost, u Srbiji inspekcija ne postupa ni po prijavama“, naglasila je ona.
Pored toga, Mihailović je primetila da i tokom trajanja procesa evidentiranja, koji mnogi nazivaju legalizacijom, i dalje se gradi mnogo nelegalnih objekata. „Čak se i zatvaraju prozori stanarima susednih zgrada. Da inspekcija pravilno kontroliše, ne bi se dozvolila ni nelegalna gradnja, ni zatvaranje prozora“, rekla je ona.
Pitanje nelegalne gradnje postaje sve ozbiljnije, a Mihailović je ukazala na to da inspekcija nije sposobna da zaustavi ovu pojavu, iako postoje adekvatna zakonska rešenja koja se ne primenjuju. Kada je reč o ostalim, neevidentiranim objektima, Mihailović je izrazila sumnju da će država preduzeti mere rušenja, jer to do sada nije činila.
„Oduvek je bilo jasno da rušenje nekih objekata može koštati više nego njihova izgradnja. Država nije uspela da legalizaciju dovede do kraja, iako je to pokušavala više puta“, dodala je ona. To implicira da će se nelegalna gradnja nastaviti, uprkos zakonu iz 2003. godine koji je ovaj čin proglasio krivičnim delom.
Mihailović je takođe ukazala na to da iako postoje slučajevi procesuiranja vlasnika nelegalnih objekata, zakon se često primenjuje selektivno. Prema njenim rečima, država se ogradila od odgovornosti kada je reč o prijavi nelegalnog objekta, ne smatrajući to krivičnim delom.
U ovom kontekstu, Mihailović je naglasila da postoje prijave koje nemaju pravni kontinuitet u vezi sa vlasnikom parcele i objektom. Za rešavanje takvih komplikovanih situacija ostavljen je kratak rok od pet godina, što može ugroziti imovinska prava i pokrenuti dugotrajne sudske sporove.
Na kraju, Mihailović je upozorila da bi trenutna rešenja mogla dodatno opteretiti pravosudni sistem, koji se već suočava sa brojnim izazovima.
