Zoran Stevanović Kiri (35), major vojne Kontraobaveštajne službe, ubijen je 30. avgusta 1996. godine ispred hotela „Metropol“ u Beogradu. Ovaj zločin ostao je u senci misterije i spekulacija, a njegova likvidacija izazvala je brojne teorije o motivima i nalogodavcima.
Na dan ubistva, Stevanović je parkirao svoj automobil ispred butika „Reporter“ i krenuo ka hotelskom restoranu na kafu. U tom trenutku, za njim je krenuo mlađi, neobrijan muškarac koji je u levoj ruci nosio putnu torbu, dok je u desnoj držao pištolj „škorpion“, zamaskiran u novine. Napadač je uspeo da sustigne Stevanovića nekoliko metara pre ulaska u hotel, gde je ispustio torbu, odbacio novine i ispalio nekoliko rafala. Tri hica pogodila su ga u glavu, a pet u leđa, a zbog prigušivača na pištolju, pucnji nisu bili čujni. Nakon izvršenja zločina, napadač je oružje vratio u torbu i pobegao prema Pravnom fakultetu, gde se pretpostavlja da ga je čekao automobil.
Ubrzo nakon likvidacije, mediji su počeli da spekulišu ko bi mogli biti nalogodavci. Prema jednoj teoriji, Stevanovića je ubila Kontraobaveštajna služba Hrvatske jer je navodno došao do spiska njihovih saradnika u Jugoslaviji. Druga verzija sugeriše da je način ubistva nosio „italijanski potpis“, dok su neki verovali da iza zločina stoji grupa „Amerika“, koja je navodno imala listu za odstrel sa 20 imena, uključujući i Stevanovića. Iako su se pojavili različiti izveštaji i nagađanja, identitet izvršioca nikada nije zvanično razrešen.
Stevanović se prvi put pojavio u javnosti 2. decembra 1990. godine kada je uhapšen u Hrvatskoj kao deo grupe poznate kao „četnička šestorka“. U automobilu su se nalazili i poznati pojedinci poput Željka Ražnatovića Arkana, koji je kasnije tvrdio da su krenuli u Knin iz „avanturističkih razloga“. Iako su optuženi za pripremu oružane pobune, svi su ubrzo pušteni zahvaljujući intervenciji državnih službi.
Nakon njegove smrti, u jednoj od čitulja navedeno je da je Stevanović bio „jedan od osnivača Srpske dobrovoljačke garde“, što dodatno pojačava utisak o njegovom značaju u obaveštajnim krugovima. Njegov saborac opisao ga je kao talentovanog obaveštajca, ističući njegov širok dijapazon delovanja, kao i njegovu posvećenost srpskoj stvari.
Tokom svoje karijere, Stevanović je radio kao obaveštajac u Nemačkoj, Švedskoj i Čehoslovačkoj. Novac koji je zaradio na ratištu iskoristio je za pokretanje privatnog biznisa, postavši generalni zastupnik italijanske firme „Čempion“ i jedini uvoznik auto-guma „Pirelli“. Takođe, bio je suvlasnik butika „Reporter“ u hotelu „Metropol“, ispred kojeg je ubijen. Njegove poslovne aktivnosti često su ga vodile u Italiju, a jednom prilikom bio je deo grupe od 12 poslovnih ljudi iz Srbije koji su se sastali sa vlasnikom „Fijata“ Đanijem Anjelijem.
Iako su prošle skoro tri decenije od njegovog ubistva, misterija oko motivacije i nalogodavaca ostaje neotkrivena. Mnogi smatraju da je Stevanović bio čovek iz senke, koji je znao previše i čije je znanje moglo predstavljati pretnju različitim interesnim grupama. Njegovo ubistvo i dalje izaziva pažnju i polemiku, dok se tragovi njegovog života i rada prepliću sa turbulentnim vremenima koja su oblikovala region.
