Nikola Ležaić, mladi srpski reditelj, u svom novom filmu „Kako je ovde tako zeleno“ istražuje duboku ličnu i kolektivnu tragediju, tematizujući povratak u rodnu Hrvatsku nakon 25 godina progonstva. Priča se vrti oko njegovih roditelja koji odlučuju da prenesu posmrtne ostatke bake iz Đevrsaka kod Kistanja, a kroz ovaj put, Ležaić se suočava sa vlastitim gubitkom, jer mu otac umire od korone neposredno nakon što su preneseni ostaci.
Ležaić je iz Beograda, ali je odrastao u Boru, što se može primetiti u njegovim radovima. Njegov prethodni film „Tilva Roš“ iz 2010. pokazuje njegovu vezanost za svoj zavičaj. U ovom novom delu, on postaje glavni junak, koji uprkos porodičnim obavezama i očekivanjima, snima film koji je više od obične priče o povratku. Njegova potraga za identitetom i razumevanjem prošlosti postaje suštinska osnova narativa.
Film prati Nikolu i njegovu porodicu na putu do Dalmacije, gde se suočavaju s teškim sećanjima i traumama iz prošlosti. Iako su svi svesni da se vraćaju na mesto gde su proživeli teške trenutke, komunikacija među njima je često neshvatljiva i fragmentarna. Ležaić koristi ovaj pristup kako bi prikazao suštinsku ljudsku dramu koja se odvija ispod površine, stvarajući složen dijalog pun prećutkivanja i nesigurnosti.
Ležaić naglašava važnost dijaloga u filmu, ističući kako su važne stvari često izvan prvog plana. Ovaj stil razgovora stvara haotičnu energiju koja odražava stvarnost. Gledaoci mogu primetiti da se kroz nejasne i fragmentarne dijaloge skriva dublja istina o ljudskoj sudbini. Film ne nudi jasne odgovore, već se oslanja na emocije i prećutne istine koje se često ne izgovaraju naglas.
U jednom trenutku, na groblju u Đevrskama, dolazi do simbolične katarze. Ležaić otkriva kako mu nedostaje slovo „j“ u prezimenu, što se može interpretirati kao trag identiteta i veze sa prošlošću. Ovaj detalj, naizgled nevažan, odražava duboku simboliku i značaj koji prošlost ima na savremeni identitet. Na groblju se nalazi i spomenik Savi Bjelanoviću, važnom pretku, čija sudbina takođe reflektuje istorijske promene i identitetske krize kroz koje su prolazili njegovi potomci.
Film je, pored svoje lične dimenzije, i društvena kritika. Ležaić se suočava s pitanjem identiteta i sudbine, i kako se one oblikuju kroz istorijske okolnosti. Kako se čini, trenutna situacija u Hrvatskoj i njen odnos prema srpskoj manjini dodatno otežava razumevanje i prihvatanje ovih tema. Ležaić se pita kada će Hrvatska pristupiti uklanjanju spomen-ploča koje se ne uklapaju u savremeni narativ.
Uprkos tome što je film osvojio nagrade na festivalu u Puli, ostaje pitanje kako će mladi ljudi reagovati na Ležaićevo delo. Njegova poruka može biti teško razumljiva onima koji nisu iskusili traume rata ili progonstva. Ležaić veruje da su prošlost i njene lekcije bitne za razumevanje sadašnjosti, a njegov film poziva na razmišljanje o identitetu, gubitku i pomirenju.
Na kraju, Ležaić ostavlja otvorena pitanja o identitetu i istini. Njegov pristup filmovanju možda ne pruža jasne odgovore, ali nudi duboko emotivno iskustvo koje može podstaći gledaoca na razmišljanje o vlastitoj prošlosti i vezama. „Nije kraj sveta ako se sve ne kaže do kraja“, zaključuje Ležaić, pozivajući na otvorenost i razumevanje u svetu prepunom nejasnoća i emotivnih brežuljaka.
