U emisiji „Plenum“ posvećenoj martovskom pogromu nad Srbima na Kosovu i Metohiji 2004. godine, nekadašnji predsednik koordinacionog centra za KiM Nebojša Čović, zajedno sa istoričarima Milanom Gulićem i Stefanom Radojkovićem, ukazali su na organizovanu i planski vođenu prirodu tadašnjeg nasilja. Ova akcija nije bila samo usmerena na fizičko istrebljenje i proterivanje srpskog naroda, već i na uništavanje njegovog kulturnog, verskog i istorijskog identiteta.
Prema rečima Čovića, napadi koji su usledili nisu bili slučajni, već rezultat dugotrajnih ekstremističkih pritisaka koji su doveli do razaranja srpskih zajednica i objekata. Događaji koji su poslužili kao povod za nasilje, poput vesti o navodnom stradanju albanske dece, bili su netačni i deo šireg plana. Čović je istakao da je teško poverovati da bi jedna neproverena informacija mogla izazvati masovno nasilje u kojem je učestvovalo između 70.000 i 80.000 ljudi.
On je naglasio da su napadi bili usmereni širom Kosova i Metohije, a posebno su pogođene srpske sredine južno od Ibra, gde je otpor bio slabiji. U mestima kao što su Priština, Gračanica i Kosovo Polje, nasilje je bilo brutalno, s brojnim ubistvima i spaljivanjem kuća. Čović je posebno ukazao na organizovanost napada, koji su bili koordinisani i sprovodili su ih velike grupe ljudi, što dodatno potvrđuje tezu o planskoj prirodi događaja.
Istoričar Stefan Radojković je naglasio da nasilje nad Srbima na Kosovu i Metohiji nije nov fenomen, već da je martovski pogrom bio kulminacija dugotrajne strategije. Radojković je ukazao na tri ključna faktora koja su dovela do pogroma, uključujući političku dinamiku, povratak raseljenih Srba i prisustvo srpskih institucija u urbanim sredinama. Ovi faktori su, prema njegovim rečima, ukazivali na to da je nasilje bilo plansko i koordinisano.
Milan Gulić je dodao da uništavanje crkava i manastira tokom pogroma nije bilo slučajno, već deo šire kampanje usmerene na brisanje kulturnog identiteta Srba. Tokom tri dana pogroma uništeno je oko 39 crkava i manastira, uključujući značajne spomenike kulture. Gulić je istakao da su razmere nasilja i geografska rasprostranjenost jasno ukazivale na to da se radilo o organizovanom zločinu.
Takođe, istakao je da su pojedini pripadnici kosovske policije učestvovali u napadima, što dodatno potvrđuje tezu o sistemskom nasilju. Čović i Gulić su se složili da je reakcija međunarodnih snaga na događaje bila nedovoljna, iako je bilo prisutno oko 30.000 pripadnika različitih bezbednosnih struktura. U nekim slučajevima, kao što je selo Svinjare, međunarodne snage su evakuisale Srbe, ali nisu sprečile paljenje njihove imovine.
U emisiji su se čuli i komentari o širem političkom kontekstu događaja, gde je Čović naveo da su mesecima pre pogroma postojali signali koji su ukazivali na moguće destabilizacije, a Radojković je dodao da su ti događaji mogli biti nagoveštaj bržeg rešavanja statusa Kosova i Metohije.
Zajedno, ovi istoričari i politički analitičari su se složili da je martovski pogrom bio rezultat organizovane i planski vođene akcije koja je imala za cilj da se ne samo fizički uništi srpski narod, već i da se obezbedi trajno brisanje njegovog kulturnog nasleđa. Uzimajući u obzir sve ove aspekte, jasno je da je mart 2004. godine ostavio duboke ožiljke u kolektivnom sećanju srpskog naroda na Kosovu i Metohiji.
