Tog 13. avgusta 2003. godine, u selu Goraždevac, dogodio se strašan zločin koji će zauvek ostati urezan u sećanju meštana. Tada devetnastogodišnji Ivan Jovović i dvanaestogodišnji Pantelija Dakić ubijeni su dok su se kupali na reci Bistrici, blizu svojih kuća. U ovom tragičnom incidentu teško su ranjeni i Bogdan Bukumirić, Dragana Srbljak, Đorđe Ugrenović i Marko Bogićević. Iako su prošle dve decenije, ubice su i dalje nepoznate, a zločin ostaje bez pravde.
Kako ističe Miloš Dimitrijević, meštanin Goraždevca, na Bistricu više niko ne ide osim roditelja ubijenih dečaka. „Bilo je stotinak dece, a ispaljeno je 87 metaka. To je zločin van zločina, a nije se desilo slučajno. Kada sam kasnije išao na lice mesta, video sam utabanu stazu, što znači da su ubice dolazile, proveravale i izvršile zločin“, priseća se Milisav Dakić, otac Pantelije, koji i dalje ne može da veruje da ga nema.
Na dan tragedije, Dakić je bio u blizini svog sina, a njegov mlađi sin i kćerka takođe su bili prisutni. „Moj mlađi sin je bio pored Panta, nije ga ostavljao. Meci su brujali oko njega, a moja kćerka je bila na putu bežanije. Uzeo sam Panta u ruke i nosio ga ka bazi KFOR-a. Tamo nas nisu želeli prihvatiti, pa smo otišli u Peć u bolnicu. Dočekali su nas aplauzom, kao da smo išli na svadbu. Sedeo sam pored Panta i Bogdana, držao ih za ruke“, priča Dakić, dodajući da je ubeđen da bi njegov sin preživeo da mu je na vreme ukazana medicinska pomoć.
Iako su teško ranjeni, Bogdan Bukumirić, Dragana Srbljak, Đorđe Ugrenović i Marko Bogićević preživeli su nakon dugotrajnog lečenja u centralnom delu Srbije. Njihova borba za život bila je teška, ali su se uspeli oporaviti uprkos traumatičnim iskustvima koja su preživeli.
U vreme tragedije, UNMIK je nudio novčanu nagradu za informacije o ubici ili više njih, ali uprkos svim obećanjima međunarodnih predstavnika da će „prevrnuti svaki kamen“ kako bi pronašli počinioce, zločinci nikada nisu otkriveni. Ova situacija dodatno je frustrirala porodice žrtava, koje su se osećale napušteno i zanemareno.
Istragu je kasnije preuzeo Euleks, ali je zatvorena 2010. godine, uz tvrdnju da se može obnoviti ako se dođe do novih informacija. Ovaj potez je ostavio porodice žrtava u stanju očaja, budući da su se nadali da će zločin biti razjašnjen i da će pravda biti zadovoljena.
Za mnoge meštane Goraždevca, sećanje na ovaj zločin je i dalje bolno, a osećaj nesigurnosti ostaje. Miloš Dimitrijević naglašava da se ni nakon toliko godina ne može zaboraviti ono što se dogodilo. „Ne možete zamisliti koliko je to traumatično. Ponekad se pitam kako je moguće da su ubice još uvek na slobodi“, kaže on.
Ova tragedija nije samo lokalni incident, već simbol većih problema sa sigurnošću i pravdom u regionu. Iako su prošle godine, bol i gubitak ostaju svež i prisutan, a porodice žrtava nastavljaju da zahtevaju pravdu i istinu. Njihova borba nije samo za svoje najmilije, već i za buduće generacije koje zaslužuju da žive u miru i bez straha.
