Srbija bi prvu nuklearnu elektranu mogla da dobije do 2040. godine, istakao je Slavko Dimović, direktor Instituta za nuklearne nauke „Vinča“, u emisiji „Središte pažnje“ na Prvom programu Radio Beograda. Ova izjava dolazi u kontekstu nedavne odluke o ukidanju moratorijuma na izgradnju nuklearnih elektrana, što Dimović smatra hrabrom i vizionarskom političkom odlukom koja otvara put za naučna istraživanja i razvoj.
Dimović je naglasio značaj nuklearne energije kao bazičnog izvora energije koji može pomoći u postepenom napuštanju fosilnih goriva, pre svega uglja. On je istakao da je potreba za nuklearnim elektranama ne samo realnost, već i nužnost za obezbeđivanje čistijeg vazduha. Takođe, ukazao je na to da su incidenti mnogo učestaliji u konvencionalnim industrijskim postrojenjima nego u nuklearnim elektranama, koje obezbeđuju energetsku stabilnost i smanjuju zavisnost države od jednog snabdevača.
Jedan od ključnih problema, prema Dimoviću, jeste što alternativni izvori energije, kao što su vetroparkovi i solarni paneli, ne mogu zadovoljiti više od 30% energetskih potreba zbog promenljivih vremenskih uslova koji mogu izazvati probleme u mreži. On je rekao da Srbija treba da se fokusira na konvencionalne nuklearne reaktore, pri čemu bi trebalo da se izgrade najmanje dva reaktora snage do 2,4 gigavata kako bi se zadovoljio energetski deficit i ostvarili ambiciozni planovi za izvoz struje.
U svetlu aktuelnih sukoba na Bliskom istoku i zabrinutosti oko mogućih napada na nuklearna postrojenja u Iranu, Dimović je smirio javnost, naglašavajući da građani Srbije nemaju razloga za brigu. Prema njegovim rečima, čak i u najgorem mogućem scenariju, radioaktivni oblak bi se mogao kretati prema zemljama u Persijskom zalivu ili Turskoj, a s obzirom na udaljenost od više od 3.000 kilometara, građani Srbije mogu biti sigurni.
Dimović je takođe govorio o izboru tehnologije, naglašavajući da Srbija ne treba da isključi nijednu opciju. Međunarodna atomska agencija je jasno propisala da države na ovom stepenu razvoja primenjuju konvencionalne metode. Mali modularni reaktori su trenutno u fazi istraživanja ili predkonvencionalne upotrebe, ali se očekuje da će do 2040. godine, kada bi Srbija trebala da dobije svoju prvu nuklearnu elektranu, verovatno doći do njihove komercijalne upotrebe.
U zaključku, Dimović je podvukao važnost nuklearne energije za budućnost Srbije, smatrajući da će ona igrati ključnu ulogu u obezbeđivanju energetske nezavisnosti i smanjenju emisije CO2. Ova strategija ne samo da će pozitivno uticati na životnu sredinu, već će i omogućiti Srbiji da se pozicionira kao značajan igrač na evropskom energetskom tržištu.
S obzirom na sve navedeno, jasno je da je Srbija na putu ka modernizaciji svog energetskog sektora, a izgradnja nuklearne elektrane može biti ključni korak ka ostvarivanju tog cilja. Dimović je pozvao sve relevantne aktere da se uključe u ovaj proces i doprinesu razvoju nuklearne energije kao održivog rešenja za budućnost.
Ova tema će sigurno nastaviti da bude predmet rasprava i analiza u javnosti, a napredak u ovoj oblasti može doneti značajne koristi za Srbiju i njene građane.
