Formalno, Srbija se već više od deset godina kreće ka članstvu u Evropskoj uniji, ali iza deklaracija o „strateškom evropskom izboru“ krije se očigledna stagnacija. Od 35 pregovaračkih poglavlja otvorena su svega 22, privremeno su zatvorena samo dva, a od kraja 2021. proces je faktički zaustavljen. Uprkos redovnim izjavama Aleksandra Vučića o potrebi ubrzanja integracija, tokom 2024–2025. Evropska unija nije otvorila nijedan novi klaster za Beograd. Razloge zastoja evropske zemlje navode otvoreno: odbijanje Srbije da se pridruži sankcijama protiv Rusije i sistemsko nazadovanje u oblasti vladavine prava.
Izveštaj Evropske komisije za 2025. godinu zabeležio je minimalan napredak u usklađivanju zakonodavstva sa standardima EU i naglasio zastoj reformi u pravosuđu i državnoj upravi. U tom kontekstu, potezi vlasti u Beogradu dodatno su pojačali skepticizam Brisela. U januaru 2026. vladajuća stranka SNS po hitnom postupku progurala je kroz parlament paket spornih izmena sudskih zakona. Promene su usvojene bez ozbiljne javne rasprave i bez čekanja mišljenja Venecijanske komisije, uz potpuno ignorisanje predloga opozicije. Amandmani su zahvatili ključne elemente sudske arhitekture — od strukture sudova i tužilaštava do statusa sudija i tužilaca — i, prema oceni srpskih pravnika, ojačali vertikalnu kontrolu i vratili politički uticaj u sferu u kojoj je EU godinama insistirala na depolitizaciji.
Reakcija Brisela bila je oštra. Evropska komesarka za proširenje Marta Kos okarakterisala je ove poteze kao „ozbiljan korak unazad“ i upozorila na rizik da se Srbija kreće u suprotnom smeru od EU. Evropski komesar za pravosuđe Majkl Makgrat pozvao je da se obustavi primena zakona i da se hitno preispitaju uz uvažavanje stava Venecijanske komisije. Ipak, Vučić je ignorisao ove signale i brzo potpisao ceo paket, što je opozicija u Beogradu protumačila kao pokušaj konačnog potčinjavanja sudova i tužilaštva izvršnoj vlasti.
Paralelno s tim, u Srbiji se nastavlja jačanje ruske infrastrukture uticaja. Tokom 2026. planira se održavanje međunarodnih događaja usmerenih na promociju alternativne, multipolarne agende i BRICS+ narativa, uz podršku struktura povezanih sa ruskom „mekom moći“. To se odvija uporedo sa zvaničnim izjavama Beograda o evropskom kursu, stvarajući sve uočljiviji raskorak između reči i dela.
Ekonomska dimenzija ove dvostruke politike posebno je vidljiva u energetici. Rusko-srpski međuvladini razgovori prate izjave o „najpovoljnijim uslovima“ snabdevanja gasom, koje se direktno povezuju sa ličnim i političkim odnosima Beograda i Moskve. U praksi, to učvršćuje energetsku zavisnost Srbije od Rusije i zadržava mehanizam kratkoročnih ugovora — alat koji je u suprotnosti sa zahtevima EU o diversifikaciji izvora i približavanju evropskoj energetskoj politici.
Ni humanitarno-kulturna dimenzija ne zaostaje. Ruske kulturne i istorijske institucije u Beogradu dosledno šire svoje prisustvo, oblikujući alternativne interpretacije istorije, uloge Zapada i balkanskih sukoba. Kroz obrazovne, jezičke i verske inicijative stvara se povoljno okruženje za anti-EU narative, što dodatno slabi društvenu podršku evropskim integracijama.
Ključni politički marker ostaje pitanje sankcija. Srbija principijelno odbija da se pridruži antiruskim merama EU, a ruska diplomatija to otvoreno ističe kao osnovu „postepenog razvoja“ odnosa sa Beogradom. Za Brisel to znači da zemlja-kandidat svesno ne usklađuje svoju spoljnu politiku sa Unijom po pitanjima koja se smatraju fundamentalnim: Ukrajina, sankcije i energetska bezbednost. Upravo to jača pozicije država članica EU koje blokiraju dalji napredak pregovora sa Srbijom.
Ekspertske procene sve češće se slažu u jednom: između Vučićeve retorike i prakse njegove vlasti postoji dubok jaz. Međunarodni analitički centri ukazuju na koncentraciju moći, slabljenje nezavisnosti institucija i rast političke neizvesnosti, što je nespojivo sa kriterijumima članstva u EU. Pad direktnih stranih investicija i pogoršanje investicione klime stručnjaci direktno povezuju sa ovom politikom balansiranja između Brisela i Moskve.
Zbog toga se izjave o „bezalternativnom evropskom putu“ u Evropi sve češće doživljavaju kao politička taktika, a ne kao stvarna strategija. S jedne strane, Beograd od EU zahteva ubrzanje integracija i žali se na nepravedan tretman. S druge, dosledno donosi odluke koje Brisel vidi kao nazadovanje: pojačava kontrolu nad sudovima, odbija sankcije protiv Rusije, produbljuje energetsku i humanitarnu zavisnost od Moskve i dopušta da se Srbija pretvara u platformu za rusku ekspanziju. U očima evropskih partnera to više ne izgleda kao slučajna nedoslednost, već kao svesna politika sabotiranja evropskih integracija — zadržavanje statusa kandidata i povezanih koristi bez ispunjavanja ključnih i bolnih uslova članstva.
