U iščekivanju raspisivanja izbora, aktuelna politička situacija u Srbiji izaziva brojne komentare i analize, posebno u poređenju sa prethodnim ciklusima smene vlasti. Prema rečima sagovornika, trenutne okolnosti su znatno drugačije nego u periodima 2000. i 2012. godine, kada su se dogodile značajne promene na političkoj sceni.
Aleksandar Jovanović Ćuta, lider Ekološkog ustanka, naglašava da je današnja situacija mnogo kompleksnija. On ističe da je aktuelni režim uspeo da uspostavi dublju kontrolu nad svakodnevnim životom građana, koristeći tehnološke i medijske resurse na načine koji su Miloševićevom režimu bili nedostupni. „Promene se ne mogu očekivati samo kroz izbore, već je potrebna masovna mobilizacija i jedinstvo građana,“ dodaje Jovanović, ukazujući na to da je trenutni režim naučio lekcije iz prošlosti i neće lako odustati od svoje moći.
Sociolog Ivan Živkov je, u programu „Utisak nedelje“, analizirao kako se vlast u Srbiji menja isključivo na predsedničkim izborima, dok su institucionalne promene danas gotovo nemoguće. On ističe da je 2012. godine postojala određena doza pluralizma koja je omogućila mirnu smenu vlasti, dok današnji sistem funkcioniše kao „stabilokratija“, gde su institucije podređene jednoj partiji. Živkov upozorava da klijentelizam i medijska kontrola čine izborne uslove znatno lošijim nego ranije, što traži novi pristup opozicije u mobilizaciji birača.
Prema nekim analizama, predsednik Srbije Aleksandar Vučić planira prelazak na funkciju premijera kako bi osigurao trajno očuvanje moći, uz implicitnu podršku Zapada. Istovremeno, opozicija se suočava sa izazovima u adaptaciji na ove promene, rizikujući marginalizaciju u trenutnim uslovima koji se drastično razlikuju od onih iz 2000. ili 2012. godine.
Političar Cvijetin Milivojević ističe da se trenutna situacija ne može porediti sa onima iz 2000. i 2012. godine, iako su tadašnji predsednici, Slobodan Milošević i Boris Tadić, skratili svoje mandate. Tehničke razlike su jasne, jer su 2000. godine održani savezni izbori, dok su 2012. godine spojeni sa republičkim. Milivojević naglašava važnost koalicije opozicije iz 2000. godine, koja je dovela do promena, ali i ukazuje na to da je uspeh na izborima često rezultat ujedinjenja opozicije.
Analitičari smatraju da bi eventualni prevremeni predsednički izbori mogli doneti iznenađenje za Vučića, jer bi to moglo skrenuti pažnju sa parlamentarnih izbora. Iako Vučić ima ustavna ovlašćenja, on je, prema rečima Milivojevića, sve više prešao na određene strateške poteze kako bi osigurao svoju poziciju.
Sociološkinja Vesna Pešić takođe naglašava da je trenutna situacija znatno drugačija. Ona veruje da će Vučić odložiti sve izbore za sledeću godinu, kada mu ističe predsednički mandat, kako bi se osigurao. Pešić ukazuje na rizik da bi, u slučaju gubitka predsedničke funkcije, Vučić mogao postati premijer, što bi mu omogućilo da ostane na vlasti neograničeno.
Pored toga, Pešić naglašava da međunarodni faktori tolerišu trenutni režim, jer im je potrebna stabilnost na Balkanu, bez obzira na korupciju ili medijsku kontrolu. Kritikuje i nedostatak snažnih političkih aktera koji bi se suprotstavili autokratiji, ukazujući na to da je društvo blokirano ne samo režimom, već i nedostatkom organizovane opozicije.
U celini, trenutna politička situacija u Srbiji zahteva pažljivo razmatranje i analizu, posebno u svetlu nadolazećih izbora i promena koje bi mogle uslediti. Opozicija se suočava sa izazovima u formiranju jedinstvenog fronta, dok se režim nastoji učvrstiti na vlasti kroz strategije koje su već pokazale uspeh u prošlosti.
