Svake godine u oktobru, nekoliko srećnika među naučnicima budi se sa telefonskim pozivom koji ih obaveštava o osvojenoj Nobelovoj nagradi u oblastima fiziologije ili medicine, fizike ili hemije. Zatečeni i pospani, često se nalaze u situaciji da moraju da obuku košulju preko pidžame, uključe se u video poziv sa Stokholmom i da u nekoliko minuta objasne svoja višedecenijska istraživanja pred medijima širom sveta.
Novinari, očajnički pokušavajući da razumeju kompleksne pojmove poput „kvantnih tačaka“ ili „ukrštenih fotona“, pišu izveštaje, a zatim, s olakšanjem, odahnu jer je sve gotovo — barem do sledeće godine. Međutim, ubrzo nakon toga, mnogi zaborave na dobitnike i njihove radove, ostavljajući Nobelove nagrade da bljesnu u beskraju vesti.
Pitanje koje se postavlja jeste koliko su Nobelove nagrade zapravo relevantne u savremenom svetu. Iako pomažu u popularizaciji naučnih otkrića, neki se pitaju da li one možda daju iskrivljenu sliku o procesu otkrića, favorizujući nauku iz SAD-a i Evrope, kao i muškarce.
Nobelove nagrade potiču iz testamenta Alfreda Nobela, pronalazača dinamita, koji je želeo da nagradi izuzetna naučna dostignuća onih koji su tokom godine najviše doprineli čovečanstvu. One predstavljaju značajne prekretnice u naučnom napretku, prepoznajući zasluge za zaštitu miliona ljudi od teških infekcija, kao što su vakcine protiv kovida 19, i razvoj energetski efikasnih tehnologija.
Radžib Dasgupta, lekar i profesor javnog zdravlja iz Nju Delhija, opisuje Nobelove nagrade kao „Mont Everest nauke“, naglašavajući da predstavljaju vrhunac naučnih otkrića i da su vezane za snažne emocije. Ove nagrade nas podsećaju koliko smo srećni što živimo u doba novih naučnih otkrića.
Međutim, postavlja se pitanje da li Nobelove nagrade zaista inspirišu ljude na bavljenje naukom. U mnogim zemljama, uključujući Indiju, medijsko izveštavanje o Nobelovim nagradama može pobuditi interesovanje za nauku, posebno među srednjom klasom. Učenje o Nobelovim nagradama ugrađeno je u školski kurikulum, kako bi se podstaklo interesovanje za nauku.
Lili Grin, profesorka biologije iz Velike Britanije, koristi Nobelove nagrade u nastavi kao deo istorijskog pregleda nauke, ali ne prati redovno dodelu nagrada. Ona smatra da učenike privlači nauka, ali ne nužno zbog želje da osvoje Nobelovu nagradu.
U prvim godinama dodele Nobelovih nagrada, one su se često dodeljivale pojedincima, što je doprinelo mitu o „genijalnom naučniku“. Međutim, naučni napredak je u stvarnosti rezultat saradnje stotina istraživača. Danas se nagrade često dele među više naučnika, ali iza svakog laureata stoje mnogi koji ostaju neprepoznati.
Jedna od najvećih kritika Nobelovih nagrada je nedostatak raznolikosti. Manje od 15% dobitnika su žene, a dominiraju naučnici iz SAD-a, Velike Britanije i Nemačke. Mnoge institucije iz drugih zemalja, uključujući Indiju, često bivaju zanemarene. Nobelovi komiteti nisu onoliko inkluzivni koliko bi trebalo da budu.
Dasgupta ističe da Nobelove nagrade mogu dodatno pogoršati nejednakost usmeravajući sredstva ka institucijama koje su već osvojile nagrade. Njegova poruka je jasna: institucije u zemljama poput Indije moraju postati jače kako bi mogle da se takmiče sa zapadnim institucijama, čime će moći zadržati talente koje same stvore.
Nobelove nagrade, iako značajne, postavljaju fundamentalna pitanja o procesu priznanja u nauci i o tome kako se naučna dostignuća vrednuju u savremenom društvu.
