Izgradnja gigantske brane između Rusije i Aljaske mogla bi imati značajan uticaj na očuvanje Atlantske meridionalne prevratne cirkulacije (AMOC), ključnog sistema morskih struja koji igra vitalnu ulogu u regulaciji klime u severnoj Evropi. Ovaj ambiciozni geoinženjerski projekat, koji bi se protezao preko Beringovog moreuza, ima potencijal da kupi dodatno vreme za ovaj ugroženi sistem, ali takođe nosi i rizike, kako objašnjavaju istraživači u novoj studiji.
AMOC prenosi toplu, slanu vodu iz tropskih oblasti ka severu, gde se ona hladi i potone, dok hladna voda odlazi ka jugu. Ova cirkulacija održava morski život i reguliše klimu u Evropi, Africi, kao i u Severnoj i Južnoj Americi. S obzirom na to, Evropa uživa u relativno blagoj klimi, uprkos svojoj visokoj geografskoj širini.
Međutim, brojna istraživanja ukazuju na to da AMOC slabi i da bi mogao doći do kolapsa. Prema nedavnom istraživanju, očekuje se da će se snaga AMOC-a smanjiti između 43 i 59 procenata do 2100. godine, što predstavlja znatno veće slabljenje nego što su to ranije predviđali modeli. U slučaju kolapsa, posledice bi mogle biti katastrofalne: temperature u severnoj Evropi bi naglo pale, nastupile bi suše, a nivo mora duž severoistočne obale Severne Amerike porastao bi za najmanje 50 centimetara, što bi ozbiljno poremetilo proizvodnju hrane.
Jel Souns, vodeći autor studije i istraživač na Institutu za morska i atmosferska istraživanja Univerziteta u Utrehtu, napominje da, iako dokazi ukazuju na mogućnost kolapsa, postoji velika neizvesnost oko tačnih efekata i potrebna su dodatna modeliranja kako bi se utvrdilo da li bi izgradnja brane bila opravdana.
Postoje dva načina na koja globalno zagrevanje može da utiče na AMOC. Prvi način je da toplija voda u severnom Atlantiku spreči hlađenje i tonjenje tople, slane vode koju struja prenosi, dok drugi način uključuje topljenje ledenih pokrivača na severu, što unosi više slatke vode i razblažuje salinitet, sprečavajući vodu da tone.
Souns i njegov kolega Henk Dajkstra modelovali su šta bi se desilo kada bi se zatvorio Beringov moreuz. Prema njihovim proračunima, bile bi potrebne tri brane da bi se premostio pojas vode širok 82 kilometra, zbog dva ostrva koja se nalaze unutar moreuza. Najduža brana bi morala biti dugačka oko 38 kilometara.
Istraživači su otkrili da bi, uz smanjenje emisija ugljen-dioksida, zatvaranje Beringovog moreuza moglo ojačati AMOC i omogućiti njegov opstanak uprkos rastu emisija. Ipak, u slučaju znatnog slabljenja AMOC-a, zatvaranje moreuza bi moglo ubrzati njegovo dalje slabljenje. Džonatan Bejker, okeanograf iz britanske meteorološke službe Met Office, naglašava da ovo nije jednostavno rešenje i da bi brana mogla samo odložiti kolaps pod određenim uslovima.
Souns ističe da bi izgradnja brane bila tehnički izvodljiva, jer njeni najduži delovi ne bi bili mnogo duži od drugih poznatih brana. Međutim, izazovi bi bili značajni, s obzirom na surove uslove u tom području, uključujući jake morske struje i geopolitičke napetosti.
Dodatno, prekid veze između Tihog i Arktičkog okeana mogao bi imati ozbiljan uticaj na morske ekosisteme, ribarstvo i autohtone zajednice koje zavise od moreuza. Bejker upozorava da bi svaka intervencija ovih razmera morala pažljivo da razmotri moguće neželjene posledice, uz potencijalne koristi.
Na kraju, istraživači se slažu da su potrebna dodatna modeliranja kako bi se dobila jasnija slika mogućih ishoda. Bejker naglašava da najpouzdaniji način da se smanji rizik za AMOC ostaje smanjenje emisije gasova sa efektom staklene bašte, a zatvaranje Beringovog moreuza ne uklanja osnovni rizik koji proizlazi iz nastavka globalnog zagrevanja.
