Hapšenje studenata nikada nije imalo za cilj da se uvede red na ulicama, smatraju sagovornici Danasa. Umesto toga, aktuelni režim Aleksandra Vučića pokušava da strahom i represijom spreči širenje ideja koje dolaze od studenata i pobunjenog društva. Međutim, kako se broj hapšenja povećava, tako se sve više ljudi uverava da je sistem iznutra truo, a buđenje društva postaje nepovratno.
Režim, koji je na vlasti više od godinu i po dana nakon velikih studentskih protesta, ne prestaje sa hapšenjem mladih ljudi, često bez zakonskog osnova. Ove policijske akcije izazivaju burne reakcije građana, studenata i opozicije, čime zapravo stvaraju nove razloge za proteste. U početku su hapšenja možda imala za cilj da umire pristalice vlasti, ali se postavlja pitanje da li su sada postala politički kontraproduktivna.
Miloš Đajić, član Pobunjenog univerziteta, ističe da trenutna vlast oseća da je većina građana donela odluku da ih smeni i da samo čekaju pravi trenutak za to. On naglašava da vlast, suočena sa rastućim nezadovoljstvom, preduzima represivne mere koje deluju nerazumno i imaju negativne posledice po njih. „Sve što učine samo ubrzava neizbežne promene“, dodaje Đajić, ukazujući na to da građani brane uhapšene, smatrajući da „niko nije sam“.
Advokati Ivan Ninić i Vladimir Terzić upozoravaju da država koja se obračunava sa sopstvenom mladosti gubi moralni i politički legitimitet. Ninić smatra da hapšenja nisu usmerena na uspostavljanje reda, već su akt očajničke samoodbrane režima koji više nema odgovor na rastući građanski bunt. „Svaki pendrek i svaki neosnovani pritvor deluju kao najjači mobilizator otpora“, ističe on.
Sa pravne tačke gledišta, Ninić ukazuje na sistematsku uzurpaciju policije, tužilaštva i sudstva od strane onih koji su generatori nasilja i korupcije. Dok se pojedinci sa partijskim knjižicama ne hapse, represija se sprovodi nad onima koji predstavljaju političku pretnju režimu. „Studenti su lišeni straha jer su shvatili da zatvor nije najgora stvar koja može da im se dogodi“, dodaje Ninić, naglašavajući da su mladi ljudi svesni da se sa trenutnom situacijom više ne mogu pomiriti.
Vladimir Terzić smatra da država koja se obruši na sopstvenu mladost počinje da ukida samu sebe. „Država bez mladih koji slobodno misle i govore nema budućnost“, ističe on. Takođe, naglašava da se krivično pravo u ovim slučajevima koristi kao sredstvo političkog pritiska, a ne kao instrument pravne države. „Ogroman deo onoga što se studentima stavlja na teret deluje kao nategnuta pravna kvalifikacija“, dodaje Terzić.
Kada se krivični postupci pokreću da bi se poslala poruka pritiska, pravo prestaje da bude zaštita građana i postaje mehanizam zastrašivanja. Ove represivne mere ne utiču samo na studente koji trenutno protestuju, već i na sve mlade ljude koji bi sutra želeli da se politički organizuju i bore za svoja prava. Terzić ukazuje da istorija pokazuje da vlast koja u studentima vidi pretnju zapravo najviše strahuje od budućnosti.
Na kraju, sagovornici se slažu da hapšenja i represivne mere ne mogu dugoročno doneti stabilnost vlasti. Što više vlast reaguje na proteste, to je jasnije da je društvo na putu buđenja i promene. Proces koji se trenutno odvija u Srbiji ne može se zaustaviti, a trenutna vlast to mora shvatiti pre nego što bude prekasno.
