Moderni gradovi su postali svedeni na suve statistike i brošure, dok se ljudi sve više svode na brojke koje mere efikasnost. Urbanizam, umesto da bude umetnost oblikovanja prostora za život, postao je alat za izlivanje betona i praćenje saobraćaja. U ovom kontekstu, čovek se često doživljava kao smetnja, a njegovi svakodnevni rituali poput razgovora s komšijama ili igre dece na ulici se smatraju pretnjom efikasnosti.
U urbanizmu, pravo na grad ne počinje u kancelarijama urbanista, već u dahu deteta koje se suočava s opasnošću prelaska ulice. Nepravde koje se javljaju u urbanom prostoru ne dolaze samo od represivnih vlasti, već i od urbanista koji kreiraju zone bez razumevanja potreba zajednice. Ovakvi pristupi dovode do tihe klasne borbe, gde su radničke četvrti često zanemarene ili uništene zbog komercijalnih interesa.
Jedan od najistaknutijih primera ovakvog pristupa u Srbiji je projekat „Beograd na vodi”, koji može da se vidi kao simbol neoliberalne transformacije grada. Ovaj projekat je obeležen netransparentnim planiranjem i preusmeravanjem javnog interesa, što ga čini manifestacijom urbanističkog nasilja. Umesto da služi potrebama zajednice, on postaje prostor za profit i privilegije, gde se zaboravljaju osnovne potrebe građana.
Projekti poput „Beograda na vodi” pokazuju kako se urbanističko planiranje često sprovodi u interesu investitora, bez obzira na to koliko su štetni efekti na život zajednice. U tom smislu, grad postaje mesto gde se bogati izoliraju u elitnim naseljima, dok siromašni ostaju bez osnovnih resursa i pristupa. Ulice su postale bojišta, gde pravo na kretanje zavisi od ekonomske moći.
U ovom kontekstu, mobilnost postaje privilegija bogatih, dok siromašni ostaju zarobljeni u neefikasnom javnom prevozu i lošim infrastrukturnim uslovima. U Beogradu, gde je registrovano više od 700.000 vozila, biciklistička infrastruktura je sramotno nedovoljna. Ovakvo stanje dodatno pojačava socijalne nejednakosti i stvara urbani klasni rat.
Indukovana potražnja u saobraćaju dodatno komplikuje situaciju. Povećanje saobraćajnih kapaciteta često dovodi do povećanja broja vozila, što samo pogoršava stanje u gradu. Umesto da se rešenja traže u održivom razvoju, urbanisti se često oslanjaju na proširenje infrastrukture, zanemarujući posledice na životnu sredinu i socijalnu pravdu.
Osim toga, stručna elita, uključujući inženjere i urbaniste, često je okrenuta ka interesima kapitala, umesto da zastupa javni interes. Njihova uloga u oblikovanju urbanog prostora je ključna, a njihova odgovornost prema društvu ne sme biti zanemarena. Ova situacija dovodi do toga da grad postane mesto gde su slabiji građani, kao što su deca i stariji, sistemski isključeni iz prava na kretanje.
U svetlu svih ovih pitanja, postavlja se ključno pitanje: imamo li pravo na grad? Pravo na grad ne znači samo pristup resursima, već i pravo da oblikujemo svoje okruženje prema sopstvenim potrebama. U tom smislu, urbanizam treba da se vrati ljudima, a ne da postane alat za profit. Ekologija, pravda i solidarnost moraju postati temelji prostornog planiranja, a svaki dizajn treba da odgovara na pitanje: kako zaštititi najslabije članove društva?
S obzirom na sve navedeno, jasno je da se urbanizam ne može smatrati samo tehničkim pitanjem. To je duboko moralno pitanje koje zahteva angažovanje i aktivno učešće svih članova zajednice. U gradovima budućnosti, prostor ne bi trebao biti samo komoditet, već prostor za susret, zajedništvo i život.
