Srbija je nedavno podnela zahtev za punopravno članstvo u Evropskoj uniji, što predstavlja nastavak strategije koju je započela vlada Zorana Đinđića. Ovaj pristup je bio i ostao formalni cilj svake vlade, iako se u poslednjoj deceniji čini da trenutni režim, predvođen Aleksandrom Vučićem, vodi zemlju u suprotnom pravcu. Ova zabrinutost dodatno je naglašena Rezolucijom Narodne skupštine iz 2013. godine, koja jasno postavlja kao cilj sticanje punopravnog članstva u EU u najkraćem mogućem roku.
Svako odstupanje od ovog zacrtanog puta, bez odluke Narodne skupštine, može se smatrati kršenjem važeće rezolucije i samovoljnom promenom strateškog pravca. U ovom kontekstu, posebno zabrinjava način na koji građani Srbije saznaju o mogućim promenama u pristupu EU iz nemačkih medija, umesto kroz institucionalni dijalog unutar zemlje. Takva situacija dodatno oslobađa institucije i građane od odgovornosti i dovodi do ozbiljnog gubitka poverenja.
U kontekstu ulaska Srbije u EU, važno je naglasiti da je postizanje članstva povezano sa strogim uslovima, kao što su vladavina prava, nezavisno pravosuđe i borba protiv korupcije. Što se tiče ulaska u Šengen zonu, zahtevi su još strožiji. U ovom trenutku, predlog koji Vučić iznosi javnosti deluje kao pokušaj da se izbegne punopravno članstvo, nudeći umesto toga parcijalni pristup zajedničkom tržištu, što je koncept koji je prvobitno razvijen pre tri decenije za stabilne i razvijene zemlje koje ne žele postati članice EU.
Zanimljivo je da je Island, koji je ranije bio u sličnoj situaciji, nedavno odlučio da podnese zahtev za punopravno članstvo, prepoznajući da im je u interesu da budu aktivni učesnici u donošenju odluka unutar EU. U tom kontekstu, pismo koje je Vučić poslao, zajedno sa izjavama njegovog albanskog kolege Edija Rame, može se posmatrati kao pokušaj da se spreči napredovanje susedne Crne Gore ka članstvu u EU. Razlika je u tome što Rama želi članstvo Albanije, dok Vučić nikada nije iskreno želeo da Srbija postane deo EU.
Problemi koje Vučić ima sa nezavisnim pravosuđem, slobodnim medijima i jakim institucijama su jasni. Nezavisno pravosuđe predstavlja pretnju jer može da sudi svakome, dok slobodni mediji omogućavaju građanima da saznaju istinu. Ukoliko institucije funkcionišu kako treba, to bi značilo da ne može da manipuliše sistemom prema svojim interesima. Sprovođenje javnih nabavki postaje problematično jer bi to onemogućilo uzimanje milijardi evra iz državnog budžeta.
Predloženi pristup Vučića, koji podrazumeva odustajanje od punopravnog članstva u EU, u suštini predstavlja pokušaj očuvanja statusa quo, uz formalno zadržavanje evropske retorike. Ovaj pristup bi omogućio vlastima da izbegnu pritisak za reformama, dok bi građani, s druge strane, ostali u neizvesnosti bez stvarnog napretka prema članstvu. U svetlu nadolazećeg dokumenta Evropske komisije o proširenju, ovakvi predlozi olakšavaju poziciju zemalja koje se protive proširenju EU.
Ukoliko bi EU prihvatila ovakav koncept, to bi značilo zamrzavanje pritiska za reforme u oblasti vladavine prava, kao i usvajanje novog pregovaračkog okvira koji bi doveo do institucionalnih zastoja i odustajanja od realne perspektive članstva za Srbiju i ceo Zapadni Balkan. Takođe, ispunjavanje kriterijuma za Šengen podrazumevalo bi sankcije Rusiji i prekid energetske zavisnosti, što trenutna vlast ne želi i ne može da uradi.
Stranka slobode i pravde smatra da Srbija mora nastaviti svoj put ka punopravnom članstvu u EU, jer je Srbija evropska zemlja i njeni građani ne smeju biti građani drugog reda. Srbija ima pravo da živi kao sve druge evropske nacije i ne može biti uskraćena za to pravo od strane bilo koga, uključujući i Aleksandra Vučića. U tom smislu, važno je nastaviti borbu za članstvo, kako bi se osiguralo da svi građani Srbije imaju jednake mogućnosti i prava unutar evropske zajednice.
