U nedavno objavljenoj knjizi „Ajnštajnovi protokoli“, nemački pisac i novinar Peter fon Beker otkriva transkripte privatnih razgovora slavnog fizičara Alberta Ajnštajna iz poslednjih godinu i po dana njegovog života. Ovi razgovori, vođeni sa njegovom devojkom Johanom Fantovom, osvetljavaju ne samo Ajnštajnovu ličnost, već i njegove političke stavove, interesovanja za umetnost i muziku, kao i njegov lični pogled na svet.
Fantova je pažljivo beležila sve što je Ajnštajn govorio, a ovi zapisi su otkriveni tek 2004. godine. Beker je analizirao te dnevničke beleške i pružio uvid u Ajnštajnov život u poslednjim godinama. „Ja sam magnet za sve lude ljude“, govorio je Ajnštajn, opisujući sebe kao osobu koja privlači neobične karaktere i koja se trudi da im pomogne. Njegova empatija prema ljudima i sposobnost da razume njihove unutrašnje borbe bila je očigledna u ovim razgovorima.
Ajnštajn je, uprkos svojoj slavi, ostao otvoren za nova mišljenja i ideje, pokazujući toleranciju prema različitim stavovima. U razgovorima sa Fantovom, kako prenosi Beker, Ajnštajn je često delio svoja dnevna iskustva, razmišljanja i kulturne uticaje, čime je pružao jasniji uvid u svoj unutrašnji svet.
Autor knjige napominje kako su transkripti pronađeni u Prinstonu, gde je Ajnštajn proveo značajan deo svog života istražujući na Institutu za napredne studije. Beker ističe kako je fascinantno imati priliku da zaviri u um i srce jedne od najznačajnijih ličnosti 20. veka. U tom kontekstu, Ajnštajnova otvorenost i želja za razumevanjem drugih postaju još izraženije u svetlu njegovih političkih stavova. Bio je odlučan kritičar kapitalizma i naoružavanja, posebno tokom Hladnog rata. „Ja sam stari revolucionar“, govorio je Ajnštajn, potvrđujući svoj angažman u društvenim pitanjima.
Kritikovao je „gomilanje naoružanja na Istoku i Zapadu“ i ukazivao na opasnosti koje nosi neograničeni kapitalizam. Beker takođe ističe koliko je Ajnštajn bio protivnik ekstremnog bogatstva i kako je branio Roberta Openhajmera, oca atomske bombe, koji je bio osumnjičen za komunizam tokom McCarthyjeve ere. Ajnštajn je bio svestan da je u to vreme svaki kritički um mogao biti proglašen za neprijatelja države, što ga čini još relevantnijim u savremenom društvenom kontekstu.
Zbog svog jevrejskog porekla, Ajnštajn je bio progonjen pod nacističkim režimom i nikada se nije vratio u Nemačku nakon što je napustio zemlju tokom Hitlerovog uspona na vlast. Nakon Holokausta, podržavao je Izrael, verujući da je to neophodno utočište za Jevreje. Ipak, i dok je podržavao mladu izraelsku državu, Ajnštajn je bio kritičan prema njenim politikama, posebno u vezi sa pravima Arapa u Palestini. Njegova borba za jednakost između jevrejskih i arapskih građana Izraela deluje kao izuzetno savremena i relevantna čak i danas.
Beker završava svoju analizu ističući koliko bi bilo važno da danas neki sa Ajnštajnovim moralnim i intelektualnim autoritetom može da se čuje u javnoj sferi. U svetu prepunom podela i sukoba, Ajnštajnova poruka o ljudskim pravima, toleranciji i razumevanju ostaje snažna i inspirativna. Njegova sposobnost da se bori za pravdu i jednakost, čak i u poslednjim godinama života, pokazuje dubinu njegovog karaktera i predanost ljudskim vrednostima.
