Na jednom od portala nedavno se pojavila vest da je film „Zona Zamfirova“ Zdravka Šotre titlovan na književni jezik. Nije jasno da li je to učinila neka srpska televizija ili HRT, ali se može reći da bi takav potez, ukoliko potiče od HRT-a, imao neku logiku, iako je ona svojstvena samo njima. U Srbiji, na primer, lako možemo da razumemo muziku i reči Tončija Huljića ili Đibonija, čak i kada pevaju na dalmatinskom dijalektu. Takođe, cela generacija je sa uživanjem pratila seriju „Velo misto“ Miljenka Smoje, razumevajući gotovo svaku reč bez potrebe za titlovanjem. Međutim, ako se „Zona Zamfirova“ titlovala u Srbiji, to bi značilo da je društvena tranzicija u zemlji pogrešno shvaćena, jer zanemaruje bogatstvo kulturne baštine izražene kroz dijalekte.
Prevesti Stevana Sremca na „književni jezik“ ili Vukov, narodni jezik, doneo bi slične posledice kao i epizoda sa pesmom „Udavija se jedan nišlijski kalfa“ u izvođenju Niške grupe Groš. Ova pesma, koja datira iz pre više od jednog veka, nastala je u Nišu, a njen autor ostaje nepoznat. Tekst je napisan na niškom dijalektu, a južnjački dijalekti u Srbiji se značajno razlikuju – od niškog, pirotskog, leskovačkog do vranjanskog.
Kao rođeni Nišlija, često se susrećem s problemima razumevanja vranjanskog dijalekta. Iako razumem suštinu, često mi nedostaju ključne reči. Na primer, kada se govori o „toj oratenje“, mogu uhvatiti kontekst, ali ne i svaku pojedinačnu reč. Ova situacija otvara prostor za ironiju i humor, što sam iskusio dok sam radio sa grupom Groš na pesmi „Udavija se jedan nišlijski kalfa“. U tom periodu, proces renderovanja spota trajao je deset dana, a prvi pokušaj je propao zbog nestanka struje. Tadašnje okolnosti su bile teške, ali smo se trudili da ispunimo svoj cilj.
Kada je spot bio spreman, odneo sam ga u RTS kako bi ga muzički urednik prebacio na njegovu traku. Pozvao sam kolege da prisustvuju presnimavanju i da daju svoje mišljenje. Tokom tog procesa, muzički urednik, koji nije poticao iz dijalektskog područja, glasno je primetio da ne razume tekst pesme i sugerisao da bi trebalo da ga titlujemo. Ova njegova izjava izazvala je smeh među prisutnima, a ja sam mu objasnio da su se pokušaji prevođenja suočili s neuspehom, što je dovelo do nedostatka titla.
Nakon presnimavanja, kolega je zahvalio i otišao, a kaseta sa snimljenim spotom je završila u nepoznatoj fioci. Tokom godina, spot nikada nije emitovan, a Groš je nastavio da snima nove albume.
Vraćajući se na „Zonu Zamfirovu“, verujem da Stevan Sremac, kao autor, ne bi dozvolio prevođenje dijalekta na književni jezik. Njegovo delo je duboko prožeto srpskim tradicionalizmom i kroz humor i dramu uspeo je da prikaže južnjački mentalitet. Ovaj dijalekat, koji polako izumire, predstavlja bogatstvo i identitet naroda.
U svetu globalizacije, pitanje je zašto nemamo jake i simbolične tekstove koji odražavaju naše vreme. Dušan Kovačević naglašava da je cenzura bila plodna za umetnost, a mnogi autori su pronašli inspiraciju u teškim vremenima.
Zaključno, ne bismo trebali prevoditi dijalekte, već ih učiti i istraživati. Naš jezik i kultura su bogatiji kroz razumevanje i očuvanje dijalekata. U tom smislu, umesto da pitamo „zašto“, možda bismo trebali da se zapitamo „šta možemo naučiti?“ Jer, na kraju, dijalekti su deo našeg identiteta i bogatstva koje ne smemo zaboraviti.
